Recenzija albuma Wellness (2015) sastava
Testet ölt
Umreti telesno, zvuči veoma grubo. Muzički praviti pepeo u ovom
krematorijumu vremena, još gore. Ipak, temerinski post-apocaliptic
instrumentalni rockeri su vredni vaše pažnje. Nema tu ničeg preterano
"novog", a uprkos tome, oni veoma ekscentrično zvuče, što mi se
empirijski potvrdilo kada sam ih slušao u Subotici, pre koju godinu
(malo je reći da sam uživao). Kao i debi istog imena iz 2012. godine,
album 'Wellness' donosi preko potrebnu dozu svemirskih pejzaža u mozak,
dok idu svojim tokom njihove epske numere. Moram napomenuti da su im
pulsirajuće i krajnje uzbudljive synth deonice ono što karakteriše
njihov zvuk, repetativne i zanosne, tako je bilo i ostaće, nadam se.
Naravno, tu je i slojeviti post-rock koji se naginje ka nekakvim
art-rock motivima i dozom eksperimenta u aranžmanima, što meni odmah
pleni pažnju. Tu je i obrada Joy Divisiona. Hm.
Pojednostavljene utiske o svakoj pesmi nemam zapravo, već neke smernice,
šta ja znam. One su toliko kompleksne, sa svojim crescendo i
decrescendo momentima (malo teorije, ha!), što i ide uz post-rock
konstrukciju. Osvrćem se manično sitnim koracima, uz napomenu
track-liste: Space Trash, Radomir Konstantinović, Bosch & Bosch GBH,
Shadowplay (obrada Joy Division), Nothing Ever Ends.
'Space Trash' zaista zvuči kao upravo oslobođeni komad svemirske
materije koji preti da udari u nešto manje, uz prigodan soundtrack;
Pomen istaknutog filozofa i metafizičara "palanke" me je iznenadio više
nego što sam očekivao. Čovek je još rođen u Subotici, gde je album i
snimljen. Divno. Možda je ovo interpretacija njegove misli, omaž, ili
protiv-teža kosmičkom prostranstvu u prethodnoj pesmi?;
Moj lični utisak o 'Vertical Immigrations' jeste da je pesma napeta do
neba i koliko god da je utišaš, ona vibrira po sobi. Malo je reći
čudesno;
Kao "plivačima" kroz ovo post-informatičko doba, za pominjanje marke
el. alata (?) jedino objašnjenje jeste da postajemo mašine, nova
industrijalizacija preti da nas smrvi (umreti telesno!), a duh će načeti
kapitalisti;
Obrada jednog od mojih omiljenih bendova su samo bonus karma points, mada album fino štima i bez nje, da se razumemo;
Prelamanje u pesmu Nothing ever ends takođe ne umem objasniti u odnosu
na prethodnu pesmu. Zvuči kao oproštajna pesma, ali ona to svakako nije,
jer je jedna od žešćih.
Skup pesama na ovom albumu je fina kaldrma kojom bend želi da ide, ili
je to samo dobro isplanirana varka, s obzirom na odrednicu
"eksperimentalno.oprez". Preporučujem neko lagano piće uz album (3/4
špricer, na primer), čisto da ono astralno telo ne odleti predaleko.
Zdravo je to, ponekad.
Desya Lovorov
